Volimo kada motivišete jedni druge, zajedno dolazite na treninge, vodite sa sobom brata ili sestru, druga ili drugaricu, momka ili devojku. Posebno smo ponosni kada vidimo da porodično dolazite kod nas na treninge, a pravi primer za to je porodica Katona: tata Mihajlo, mama Silvija i sinovi Ivan i Aleksa. Poznanstvo sa Markom dovelo je Mihajla u naš Trening centar Tajs još u vreme samog otvaranja, a kvalitet treninga i to “što je naša sala kao pordužetak dnevne sobe” zadržalo ga je i dan danas. Doveo je Ivana da proba treninge kapuere i rešio da paralelno sa njim vežba. Ivanu se na kapueri kasnije priključio i Aleksa, a svi oni zajedno motivisali su mamu Silviju da se i ona priključi treninzima.

Popričali smo sa Silvijom i Mihajlom i pitali ih da nam otkriju “tajnu” kako uskladiti obaveze i treninge, koliko im znači to što su porodično fizički aktivni i šta im se toliko dopada kod nas.

Kada su Ivan i Aleksa počeli da treniraju kapueru?

Mihajlo: Vrlo brzo posle otvaranja. Ivan je u to vreme išao na atletiku, ali zbog problema sa plućima nije mogao više da prati treninge. Bili smo u potrazi za nečim drugim. Marka znamo od ranije i onda smo videli da je počeo deci da drži kapueru. Odlučili smo se da probamo sa Ivanom i na sreću to je ispalo dobro. Nije išlo lako, bilo mu je malo teško da se uklopi, ali su mu jako prijali treninzi. Polako je napredovao, bio je sve bolji iz nedelje u nedelju. Onda sam ja krenuo paralelno sa Ivanom. Pomislio sam, zašto da ne iskoristim vreme kad već čekam Ivana da završi trening. Posle nekih godinu dana krenuo je i Aleksa.

Kako kapuera utiče na njih dvojicu, da li se razlkuju od svojih vršnjaka?

Silvija: Mislim da je njima jako drago što su drugačiji, jer kapuera još uvek nije toliko popularna kao neki drugi sportovi. Jednom prilikom je bila promocija u Ivanovoj školi i on je bio jako ponosan što je znao pokrete koji su se pokazivali. Kod Alekse u vrtiću je bio jednom prilikom “talent šou” i on se odlučio da pokaže kapueru. Roditelji su toliko bili oduševljeni da neke mame i dan danas kad me sretnu pričaju o tome.

Šta im se sviđa kod kapuere?

Silvija: Aleksa je popularan u njegovoj grupi i to mu jako prija. Opustili su se mnogo, posebno Aleksa. Ivan je dosta poradio na svom samopouzadnju, jer treba da izađeš pred celu svoju grupu i uradiš nešto. I odlično je što te svi podržavaju, šta god da uradiš.

Na kraju ste se svi priključili treninzima?

Silvija: Uvek sam mislila da nisam u dovoljno dobroj formi da ispratim grupne treninge, pa sam postepeno krenula na pilates, pa onda sam ubacila TRX, idem na Flow, Mix i Fit. Osetim kako sam ojačala vremenom. U junu je bio godinu dana kako redovno dolazim na treninge.

Kakve su promene?

Silvija: Najviše nam znači psihičko rasterećenje. Kada sam na treningu ne razmišljam ni o čemu. Onaj osećaj posle treninga je najvažniji. Imala sam i višak kilograma koji sam skinula. Takođe, pošto imam smanjenu funkciju štitne žlezde, primetila sam da su stvari i tu mnogo bolje. Nemam toliko oscilacija i sve držim pod kontrolom. Postoji neka stabilnost.

Mihajlo: Mir u glavi. Uveče si mirniji, ne nerviraš se toliko. Svi se susrećemo sa stresom, onda dođeš u salu i istreseš se. Inženjer sam po struci i sedim ceo dan, tako da mi je potrebno kretanje. Takođe, od kako sam krenuo izgubio sam oko 20 kilograma. To je išlo polako i postepeno. Sa treniranjem, došla je i promena u ishrani.

Koji programi su vam omiljeni?

Silvija: Ja sam prepodnevni član, jer su mi deca tada u školi i lakše mi je tako da se organizujem. Najviše dolazim na TRX, probala sam Body Pump i Funkcionalni. Sve je super.

Mihajlo: Body Combat, zbog tog mira u glavi koji smo spominjali. Volim i TRX treninge, a drago mi je što vidim CORE ponovo u rasporedu. Jedan od ciljeva mi je da uglavim bar jedan CORE trening nedeljno.

Koliko Ivanu i Aleksi znači što vi trenirate?

Silvija: Mislim da znači, oni stvarno uče od nas. Mi smo njima uzor. Često Ivan spomene da mi idemo da vežbamo.

Mihajlo: Primećuju da idemo da vežbamo, da dođemo sa mokrom majicom kući. Pa se onda i oni hvale kada se oznoje. Onda im njihova obaveza da dođu na trening lakše pada, jer svi dolazimo.

Jeste vi u manjini u svom okruženju?

Silvija: Definitvno smo u manjini. Ne poznajem ni jednu porodicu koja trenira tako kao mi. Svi bi hteli, ali niko ne pronalazi vremena ili volje.

Kako uspevate da postignete sve?

Mihajlo: Sad više nije problem, uskladili smo se. Ali bilo je poteškoća sa dvoje dece, dve različite smene u školi. Nama je sala u Trening centru Tajs kao produžetak dnevne sobe. Ako prođe nedelja i ne dođem tri puta na trening, osećam kao da nešto nisam uradio. Nekad smo imali situaciju: ponedeljak, sreda i petak treniramo nas dvoje, utorkom, četvrtkom i subotom dečaci, a nedelja je dan za odmor. Takav nam je bio ritam cele prošle godine.

Silvija: Uklapamo se, ja treniram pre podne, Mihajlo uveče. Ovde se osećamo kao kod kuće i treninzi nam nisu obaveza, već zadovoljstvo za koje pronalazimo vreme.