Svakog utorka i četvrtka u TC “Tajs” održavaju se kreativne radionice za decu. Naš šareni kutak prepun je igračaka, bojanki i papira. A naš cilj da mališani kroz igru bolje upoznaju sebe.

U čemu se ogleda značaj lepe reči, šta je prijateljstvo, a šta nije? Na koga se ugledamo i zašto, ali i čega se plašimo – zajedno ćemo doći do odgovora. Cilj radionica je da deca na kreativan način ojačaju samopouzdanje, socijalnu i emocionalnu inteligenciju i lakše rešavaju probleme sa kojima se suočavaju u razvoju.

Do ideje da mališani, dok su roditelji u sali za vežbanje, na zabavan i kvalitetan način provode vreme došla je Marta Sič. Marta ima bogato iskustvo u radu sa decom, master je psihilog, praktičar transakcione analize i psihološki savetnik u edukaciji. Objasnila nam je kako je došla na ideju o druženjima za mališane, u čemu se ogleda značaj radionica i zašto deca uživaju u njima.

1. Kako si došla na ideju da držiš radionice?

Već dugo se meni u mislima krčka ta ideja o radionicama, ali do sada nisam imala prilike da je ostvarim. Uz sjajan tim TCT i njihove zamisli, mislim da smo kreirali jednu super stvar za mališane, a i roditelje. Dok sam studirala dosta sam volonterski radila sa decom i uvek su to bile neke kreativne radionice. Kod nas je nažalost gradivo u školama dosta suvoparno, a nastavnici često nisu entuzijastični (čast izuzecima) da ga deci prezentuju na neki drugačiji način.

Ono što mi odrasli vremenom zaboravimo, a deca poseduju jeste mogućnost zamišljanja, maštanja, kreiranja, igranja. A kada ih neke stvari učiš upravo kroz to, njima je to mnogo zanimljivije i prijemčivije. Tako sam ja sa decom bila na proputovanju sveta iz stolice, osvajali smo svet znanjem i knjigama, pravili smo vremensku mašinu i vraćali se u stari Egipat, leteli na zmajevim krilima i pisali zmajskim pismom, odgovarali na teške pitalice Šerloka Holmsa itd.

2. Zašto te rad sa decom ispunjava?

Zato što su deca iskrena. Kod njih nema lažnih osmeha i lažnih zagrljaja. Kažu sve što im je na pameti i to često ume da bude veoma simpatično. A najviše me ispunjava zato što se i ja sama vratim u svoje detinjstvo i sama malo podetinjim.

3. U čemu se ogleda cilj radionica?

Deca danas svašta uče, ali često ne nauče ništa o sebi. Cilj radionica je upravo to, da upoznaju sebe. Da znaju šta je ono što osećaju, zbog čega to osećaju i kako sa tim osećanjima da izađu na kraj, da znaju zašto su ih neke reči pogodile, ali da imaju razumevanja da takve reči pogađaju i druge. Deca se na razne načine upoznaju sa spoljašnjim svetom, ali se ne upoznaju sa svojim unutrašnjim svetom.

4. Kako ćete ga ostvariti?

Onim što deca najviše vole. Igranjem, crtanjem, bojenjem, pravljenjem, zamišljanjem, izmišljanjem, maštanjem, glumljenjem, pevanjem. Sa decom je izvor nepresušan. 🙂

5. Zašto su radionice bitne za mališane?

Učenje o sopstvenom unutrašnjem svetu deci daje samopouzdanje, empatiju, socijalne veštine, motivaciju. Uče ih da verbalizuju ono što osećaju i misle. Da otvoreno pričaju o tome čega se boje, zašto su tužni ili ljuti. Ali da vide da se i druga deca nečega plaše, da i ona ponekad plaču i da je to sasvim ok. Ponekad zaboravimo da i deca imaju neke svoje probleme ili nam se ti problemi čine smešnim, ali njima su veoma važni. Zato je bitno razgovarati o tim stvarima.

6. Kreativne radionice podstiču decu na razmišljanje, ali si i ti verovatno u radu sa njima došla do novih saznanja?

Da! Došla sam do saznanja kako smo svi mi zaboravili da budemo deca, a koliko nam je to u suštini potrebno radi našeg blagostanja. Zaboravili smo kako je to biti umazan temperama, posut šljokicama, isprljan zemljom, musav od sladoleda, zaigran satima. Svi negde žurimo, nešto jurimo, a zaboravili smo da uživamo u sadašnjem trenutku bez pritiska i misli „šta će onaj tamo pomisliti“.

7. U periodu od treće do sedme godine života mi gradimo svoj pogled na svet i to je izuzetan bitan razvojni period.  Kakav savet bi dala roditeljima kada je u pitanju komunikacija sa decom tog uzrasta?

Svi mi želimo da nam deca budu srećna. Ali takođe znamo da se život ne sastoji samo od srećnih trenutaka. Rekla bih da je uloga roditelja da decu pripreme da sama grade i koračaju kroz sopstveni život. Da im budu oslonac, ali i autoritet. Da im budu podrška, ali i da im postavljaju granice. Zato ih pustite da padnu, ustaće; pustite ih da pogreše, naučiće; pustite ih da nekada nešto ne znaju, saznaće; pustite ih da im bude dosadno, osmisliće nešto; pustite ih da im bude teško, izvući će pouku.

9. A kakav savet bi dala petogodišnjoj Marti? 🙂

Pitanje koje bismo svi trebali sebi da postavimo, a onda da sebe ponegujemo tim odgovorom 🙂

Rekla bih joj da se više igra i još više čita, da uživa u trenucima iskrenog smejanja, da ne mora sve da radi savršeno i da je ok je da pogreši i da nešto ne zna i da mnogo manje bude odrasla, a mnogo više dete.